Nedostaješ...
Nedostaješ malena... Nedostaju mi naše priče, naše zezanje, naše ubijanje dosade. Nedostaje mi i jadanje o problemima, i njihovo zajedničko rešavanje. Rešavali smo malo tvoje, malo moje probleme. Sve se činilo toliko lako kad si ti tu. A sad? Kome ću sad da se požalim? Ko će sad da me sasluša, da mi pomogne? Da mi da savet onako kako si ti to umela? Zbog tebe sam imao ludu energiju da menjam stvari, da popravljam sve. Zbog tebe je sve izgledalo veselije i pozitivnije, prenosila si svu svoju dobrotu i pozitivu na mene.
A sad više nema toga. Sve je ponovo onako kako jeste, sivo, tmurno, tužno.
Juče sam na ulici prošao pored neke devojke koja jako liči na tebe. U trenutku, iz daleka, pomislio sam ti si. Lice mi se ozarilo, osmeh oko glave. Čekam da priđeš, da me primetiš. Ali ništa. Prošla si pored mene, ni ne pogledavši me. A onda sam shvatio, da to nisi ti.
Da li ću te ikada sresti ponovo? Da li namerno izbegavaš puteve kojima prolazim? Svakog dana si blizu mene, tako blizu, da poželim da dođem, i vidim te. A znam da ne smem. To bi te možda još više oteralo. Ubijam taj nagon da te vidim. Čekaću. Koliko god treba. Čekaću da se vratiš, i da uzmeš, i popraviš ovo moje srce u parčićima...
Šetaš...hm, to je pozitivno.
Srce u parčićima možemo jedino sami da zalečimo i zalepimo. Spor proces, doduše. Parče, po parče.
Bićeš ti srećan...Kad odlučiš da budeš. :)
Autor didiland — 21 Jun 2011, 16:49
Imam ja dosta razloga da budem srećan. Na trenutke to i jesam. Znam da je smrt da dozvolim sebi da ne mrdam nigde, da se zatvorim u kuću i odsečem od sveta. Trudim se da ne radim to, iako nekad imam takve momente, kada mi je jednostavno lakše tako.
Ali isto tako, u svačemu što radim, pronaći ču bar jednu stvar koju ću povezati sa njom. I onda me obuzme taj osećaj besmisla, tuge, i ko zna čega još.
Nadam se da će stanje uskoro da se promeni, zaista mi je teško, uprkos svemu što pokušavam i radim.
I nadam se da će i ona uskoro da se vrati... Stalno poželim njoj da se požalim, i da je pitam šta da radim, a onda se setim da ne mogu... To su mi najteži trenuci...
Ali, preživeću... Nekako...
Autor srceuparcicima — 22 Jun 2011, 09:36
Hmmm, a prijatelji? Oni dobro dodju, znaš? Gde su...?
Autor vesnabalta — 22 Jun 2011, 18:26
...a kako bi bilo da smuvas neku drugu i prestanes da cmizdris...uzas
sta u parcicima...
iskreno...otvori sirom oci..naculji usi...i cekaj samo tren...eto druge...nove,bolje...
pozdrav!!!
Autor izabella — 22 Jun 2011, 18:46
Vesna, tu je društvo, trude se oni, pomogne mi društvo, ali na kraju dana, ipak budem sam kod kuće, a tad su najteži momenti. Ali, nekako preživljavam... Dan po dan...
Izabella, zahvaljujem na komentaru.
Autor srceuparcicima — 23 Jun 2011, 09:08