Srce u parčićima

Pustio sam je da bude sama, da me nema... Javio sam joj se za rodjendan, cestitao joj. Nije znala ko sam. Bolelo je, peklo je. Kao hiljadu nozeva da se zarilo u moje srce i dusu. Jedva sam disao. Rekla je da je promenila telefon, pa me zato nije imala u imeniku. Poverovao sam. Vise nije sa onim deckom. Sama je. Ponovo se druzimo...

Sve je bilo sjajno, ponovo smo se vidjali povremeno, druzili, pricali o svemu i svacemu. Nismo vise toliko pricali telefonom, ali valjda je to zamenilo vidjanje. Bilo je sve sjajno, divno.

Ali onda... Odjednom... Promenila se... U jednom momentu smo pricali koliko smo zaljubljeni, koliko se volimo... A u drugom... Nema je da se javi... Navodno, nama kredita, pa nema vremena... Kad pitam sta se desava, kaze nista, izvinjava se... Ali nista ne menja... Sve se nastavlja po starom... Ne cujemo se vise tako cesto... Porukica je sve manje... Sve vise i vise je odsutna...

Bojim se da ce ovaj put, kad bude rekla zbogom, to biti konacno. Vise nece biti mesta za povratak... Zauvek ce me izbaciti iz svog srca... Iz svog zivota...

Vreme tako sporo tece kad je nema... A svaki udah boli kao milioni sicusnih ali ostrih iglica koje se zarivaju u moja pluca... Nemam volju ni za cim... Ni da jedem, ni da spavam... Ne mogu da se smejem vec nekoliko dana unazad... Iz cista mira mi krecu suze na oci... Pre sam mogao o svemu tome pricati sa njom, a sad... Osecam, duboko u sebi, da se umorila... Da je umorna od mene, da to vise nije to za nju, i da zeli  da se udalji... A iz nekog razloga, plasi se da mi kaze to... I onda mi na ove izuzetno bolne nacine to stavlja do znanja... Mozda sam nesto pogresno uradio, povredio je, i sad je doslo na naplatu... Ne znam...

Sve sto znam, to je da BOLI... A ja... Ne mogu da prestanem da je volim :( Osecam kako me polako obuzima depresija... Mracne, crne misli... Umoran sam, psihicki i fizicki, a ne mogu da spavam, nocima...  Prevrcem se, kako zaspim, tako ponovo vidim nju... Sva ona agonija kroz koju sam prolazio dok je nije bilo, sada se vratila, samo jos intenzivnija... Sada je tu, a nema je... To jos vise boli... Cekati poruku, cekati da se javi, a nje nema... I na sva moja pitanja, uvek je jedan odgovor... Izvini...

A bol samo raste i raste... Raste dok me skroz ne obuzme, i dok ne ostane samo bol, i nista vise... Ne znam hocu li ikad vise moci da se nasmejem, da li cu i zeleti... Vreme ce pokazati... Sada je moje srce, ponovo, u parcicima....