Prošao je čitav dan bez nje. Noćas nisam mogao da spavam, iako sam bio premoren. Nije bilo njenog "laku noć, lepo spavaj, čujemo se ujutru". Noć je izgledala stravično. Sklopio bih oči, i taman kad bih tonuo u onaj prvi san, odmah bi mi se pred očima stvorio njen lik, nasmešen, veseo, kao i uvek. Sve se činilo tako stvarno. svaki put. I taman kad bih pošao da je zagrlim, čvrsto, i da joj kažem koliko mi nedostaje, probudio bih se, sav u suzama. A bol u grudima ne prestaje, nekad se čak i pojačava. Nemam volju da jedem, samo povremeno, kad mi se usta potpuno osuše od plakanja, popijem malo vode. Razmišljao sam da potražim spas u čaši, ali nisam takav. Nikad nisam mogao da pijem sam. A posebno kad sam u ovakvoj minus fazi. Preživljavao sam svašta u životu, pretpostavljam ad ću i ovo, ali nekako mi izgleda da je cela ova situacija mnogo gora od svake pređašnje u kojoj sam se našao.
Posao stoji, ne mogu da radim, ništa što me je uveseljavalo ne može da me oraspoloži. Pokušavam da ne mislim na nju, da je izbacim iz glave. Da kažem sebi da je možda ovako bolje, da je ona nastavila svoj život, da je srećna, da ako je zaista volim, treba i ja da budem srećan što je ona srećna. Ali je teško, prokleto teško. Milion me stvari podseti na nju. Neki miris koji osetim, koji sam iz nekog razloga povezivao sa njom, neki zvuk, pesma... Na ulici, od skoro svake devojke stvorim nju, ponadam se, okrenuće se, videti me... Nasmešiti se kao nekad, zagrliti me... I ponovo ćemo pričati i smejati se, kao da ništa nije bilo... A onda shvatim... Da se to neće desiti...
Negde sam čuo o sindromu slomljenog srca, koji je potpuno identičan infarktu, samo je razlika što kod ovog sindroma ne postoje jasno vidljivi uzroci. Mozak oslobađa neki enzim koji slabi srčani mišić. Planiram da malo više pročitam o tome, iako će me i to podsećati na nju. Da, ona voli medicinu. Po završetku studija biće lekar, planira specijalizaciju. Zna šta želi, i to je divno. I eto, gde god se okrenem, svuda vidim nju, svuda čujem nju. Svaki minut gledam u mobilni, očekujem da vidim njenu poruku. Njeno veselo "dobro jutro, kako si spavao?" tako nedostaje.
Svaki sekund bez tebe me boli malena, molim te vrati se. Znam da su šanse da vidiš ovo nikakve, ali ne mogu da te ne zovem. Vrati se malecka, jako si mi potrebna, ne znam kako ću bez tebe. Sastavi ponovo ovo moje srce u parčićima...
