Tama...
Sinoć je bilo pomračenje Meseca. Odavde se sasvim lepo video , velik, skoro zlatne boje. Tama ga je polako jela... Želeo sam, barem pokušati, da uživam u pomračenju. Od malih nogu sam voleo sve vezano za svemir, zvezde su mi uvek bile fascinantne, a Mese najbolji drugar.
Da bih bolje video, nesmetano, rešio sam da izađem iz grada, udaljim se malo od svetla. Nisam imao nikakav poseban cilj ni odrednicu, samo sam kreno. Nisam zapravo želeo ni o čemu da razmišljam, samo da porazgovaram sa starim drugarom, dok je tu. Kada sam stigao tamo negde, shvatio sam jednu stvar - krenuo sam prema njoj. Da budem iskren, voleo bih da sam mogao sa njom gledati ovo pomračenje. Ja da se kao pravim pametan i objašnjavam joj šta i kako, a ona da kao ne zna, i da me sluša. Verovatno bi postavila i neko pitanje. Toliko je divna.
Kako je tama sve više obuzimala mog drugara, tako se moje srce sve više stezalo. Da li će se to desiti i sa mnom? Da li će, poput te tame, u njenom srcu i mislima, mene obuhvatiti zaborav? Da li će, jedno jutro, ustati, i taj dan biti prvi u nizu kada neće uopšte misliti na mene? Da li će se to desiti i meni, da polako utone u zaborav?
Ne želim da je zaboravim. Ma koliko bolelo, ovako je, bar u mojim mislima, sa mnom, i nisam sam.
Ne znam zašto je otišla. Rekla mi je zašto, ali nisam siguran da je to razlog. Uvek se bojala da mi kaže neke teške stvari, bojala se da me ne povredi. Uvek je birala reči, a ja je molio da to ne radi. Da li su njena osećanja izbledela, i da bi me možda zaštitila od samog sebe, rešila je da ode? Ili su možda njena osećanja nastavila da rastu, i više nije mogla da ih zadrži u okvirima našeg prijateljstva? Možda nikad neću saznati, a toliko me kopka.
Tako sam proveo još jedan dan bez nje, a zatim i noć. Moj prijatelj Mesec je, po dobrom staro običaju, ćutao, ali me je saslušao. Svesam mu ispričao, požalio mu se. Slušao je. Na trenutak mi je bilo lakše. Nisam je zaboravio na taj trenutak, samo me je obuzeo osećaj smirenosti. Biće sve u redu pomislio sam. Međutim, tama je baš u tom trenutku rešila da je dosta. Moj drugar je nestao. Ja sam ostao sam, u tami, negde van grada, bliže njoj.
Pitao sam se šta li radi u tom trenutku. Da li gleda ovo pomračenje? Da li je sa Njim? Da li on ume da joj ispriča šta se dešava, kako i zašto, ili samo trapavo komentariše. A da li se ona pravi da ne zna šta je, i postavlja mu pitanja? Ili su možda i njene misli krenule ka meni? Da li je pomislila šta ja radim u tom trenutku? Možda nikad neću saznati, verovatno nikad.
Polako sam krenuo nazad, kroz mrak. Put mi je osvetljavala ona. A svaki korak, kojim sam se udaljavao od nje, bio je sve teži i teži, a grč u srcu sve jači i jači. Nisam mogao da dišem. Morao sam da zastanem, da se vratim nazad. Još dugo sam sedeo tu, mislio o svim lepim trenucima sa njom. Ne znam koliko dugo. Moj se drugar ponovo pojavio, ali nisam želeo da mu se jadam. Sve sam mu već rekao.
U tom trenutku, samo sam želeo da budem sam sa njom, kao nekad, da čujem njen smeh, njen blagi glas, koji bi možda rekao "hajde da izlečimo ovo tvoje srce u parčićima"...
