Nedostaješ...
Nedostaješ malena... Nedostaju mi naše priče, naše zezanje, naše ubijanje dosade. Nedostaje mi i jadanje o problemima, i njihovo zajedničko rešavanje. Rešavali smo malo tvoje, malo moje probleme. Sve se činilo toliko lako kad si ti tu. A sad? Kome ću sad da se požalim? Ko će sad da me sasluša, da mi pomogne? Da mi da savet onako kako si ti to umela? Zbog tebe sam imao ludu energiju da menjam stvari, da popravljam sve. Zbog tebe je sve izgledalo veselije i pozitivnije, prenosila si svu svoju dobrotu i pozitivu na mene.
A sad više nema toga. Sve je ponovo onako kako jeste, sivo, tmurno, tužno.
Juče sam na ulici prošao pored neke devojke koja jako liči na tebe. U trenutku, iz daleka, pomislio sam ti si. Lice mi se ozarilo, osmeh oko glave. Čekam da priđeš, da me primetiš. Ali ništa. Prošla si pored mene, ni ne pogledavši me. A onda sam shvatio, da to nisi ti.
Da li ću te ikada sresti ponovo? Da li namerno izbegavaš puteve kojima prolazim? Svakog dana si blizu mene, tako blizu, da poželim da dođem, i vidim te. A znam da ne smem. To bi te možda još više oteralo. Ubijam taj nagon da te vidim. Čekaću. Koliko god treba. Čekaću da se vratiš, i da uzmeš, i popraviš ovo moje srce u parčićima...
