Srce u parčićima

Ovaj vikend mi je teško pao. Prvi vikend od kad je rekla da se više ne družimo. Prvi vikend kad je nisam čuo. Ne bismo pričali ništa posebno, ona bi kratko ispričala šta joj se dešavalo, onda bih ja to isto učinio. Možda bi se neka tema nametnula sama od sebe, pa bi malo i o njoj. Jednostavno, onaj prijateljski razgovor koji svi vole sa nekim da imaju.

Opet, svuda oko sebe sam video nju. Svake 3 sekunde sam gledao u telefon, mislio, javiće se, pustiće sms, nešto, bilo šta. Ali nije. Čuću neku pesmu, koju mi je ona prvi put pustila, i pomisliću na nju. Kada idem do prodavnice, sve očekujem da će od negde da se pojavi ona. Isto je i kada idem negde. Želeo sam da vikend provedem sam, bez ikog, potpuno odsečen od sveta, Mislio sam da će biti lakše. Da možda nekako prespavam ta dva dana. I u tome sam uspeo. Niko me nije zvao, niko posetio. Spavao sam u nenormalnim količinama. Svaki put je sanjao. Nekako sam preživeo. Pretpostavljam da niko ne bi ni primetio da nestanem. Ona sigurno ne bi. Za nju već ne postojim.

Iskreno, ne znam šta više da pišem. Šta god da napišem, samo ću se ponavljati, i dosaditi svima redom. A osećanja su mi i dalje u rasulu. Ona je svuda oko mene, u svakom zvuku, svakom mirisu, svim bojama. Čak me i neki ukusi podsećaju na nju.

Neverovatno kako neko može toliko da ti se uvuče pod kožu, toliko da ti prožme svaki segment života, da apsolutno sve što radiš je na neki način vezano za tu osobu. Tako je sa njom. Ona je svuda oko mene. Svuda oko mene, tako blizu, a daleko, i tako nedodirljiva. Uvek na dohvat ruke, ali taman toliko daleko da ne može biti dodirnuta. Na kraju, sve što ostane je srce u parčićima...