Srce u parčićima

Taman kad čovek pomisli da ne može da bude gore, život se okrene, podari još jedan šut u cevanicu, i ponovo te obori na zemlju. Nisam želeo o ovome da pišem, želeo sam da ovde pišem samo o njoj... Ali moram, moram pisati, jer ne znam gde da oslobodim ove emocije. Maksimalno sam se suzdržavao, ne mogu više.

Sa njom sa se čuo u utorak. I izhubio je. Možda ne zauvek, ali sigurno na neko duže vreme. Tog istog dana, bez da znam, izgubio sam još nekog. Svog najboljeg prijatelja. Njega sam izgubio zauvek. Bez mogućnosti da se vrati. Život me je ponovo tresnuo o zemlju, a nisam se još pošteno ni pridigao. Nije bilo ništa čudno da se nas dvojica ne čujemo dva, tri, pet dana, pa onda da se čujemo, vidimo, ispričamo. Tako je bilo i sad. Njemu sam pričao o njoj, savetovao me je kako da se kontrolišem, da pazim da ne budem povređen, da ne povredim nju. Da se razumemo, znam ja to i sam, ali nekako, kad sami sebi trebamo da damo savete, nikad ne uspemo. Možda sam je povredio, nenamerno, ne znam. Svašta je pregurao preko glave u zadnje dve godine. Prvo je izgubio oca, sasvim iznenada. Zatim, par meseci kasnije, izgubio je majku. Žena je najverovatnije umrla od tuge za ocem. Pre svega toga, oženio se, pa razveo. Čovek koji je bio dobar, na hleb da ga mažete. Život ga ni malo nije štedeo. Onda, iznenada, i on je otišao. U utorak. Isti dan sam izgubio dve izuzetno važne osobe na svetu. Mrzim utorak. Niko ne zna da mi kaže kad tačno, negde duboko u noć. Sam. Bio je neverovatno pozitivna ličnost za sve oko sebe, ali ja sam ga znao bolje od drugih. Ja sam znao njegovu mračniju stranu. Uvek je postavljao pitanje "za koga ja da živim? Nemam nikog". Ja sam uvek pokušavao da ga obodrim, da mu dam novu želju za život, da mu pokažem da uvek ima zašto da se živi. Možda sam pogrešio.

Sada je sa ljudima koje je voleo, i koji su njega voleli. Nek' ti je laka crna zemlja prijatelju, počivaj u miru. Došlo je vreme da se i ti malo odmoriš...