Srce u parčićima

Juče je otišla... Čuli smo se poslednji put u 21 i 15, pričali smo 44 minuta i 22 sekunde. Želeo sam da nikad ne prekinemo razgovor. Od kako mi je rekla da više ne možemo da se družimo potpuno sam rastrojen. Ne sećam se da sam u životu bio ovakav. Potpuno neupotrebljiv. A ipak, dok sam sa njom pričao, bio sam potpuno smiren. Bilo je kao pre...

Uvek je imala moć da me smiri, da mi pomogne. Po prirodi sam depresivac, možda već i za lečenje. Emotivni sam slabić. Fizički mogu nenormalno mnogo da podnesem, ali emotivno - ništa. A ona je bila ta koja je uspevala da me smiri, bez i da se trudi. Njen mio, nežan glas je u roku od nekoliko sekundi uspevao da istera sav strah iz mene, svu paniku, sva ružna osećanja. Uvek je govorila da će sve biti u redu, da ništa nije tako crno kako ja vidim. Uvek je u svemu videla nešto pozitivno. Uz nju sam preživeo neke stravične trenutke, i izašao zdravog razume (koliko toliko).

Ona je jedna divna osoba, puna brige za druge. Naivna. Neiskvarena. Voleo sam je, isto tako. Naivno, neiskvareno. Želeo samo da je zagrlim, i čitavu večnost provedem tako, štiteći je od svega lošeg na svetu. Govorila mi je da se ne zaljubljujem, da ima dečka. Govorila mi je da ne dopustim sebi to. A ja nisam znao kako da se ne zaljubim. Zaljubila se i ona. Ipak, nisam hteo da je otimam od njega. To je morala da bude njena odluka. Bilo nam je lepo, provodili smo sate pričajući o raznim temama. Ispunjavala je moje prazne noći, moje monotone dane. Polako mi se vraćala nada u život. Polako je crnilo počelo da biva sve svetlije, i svetlije...

 A onda je on nekako saznao za nas. Prvo je ćutao. A onda je rekao da ne želi da se ona više druži sa mnom. Boji se da će je izgubiti. A nije ni svestan kako divnu devojku ima pored sebe. Koja nikad ništa neprimereno nije rekla, ni jednim postupkom dala naznaku da bi ga ostavila, čak ni da razmišlja o tome. Jer ga voli. I to sam prihvatio. Mnogo je trezvenija od mene. Zna da nemamo budućnost, a ja - ja lažem sebe, da možda, nekad, negde, nekako, imamo budućnost. Šta ću, večiti sam sanjar.

Ona je morala da donese odluku. Izabrala je njega. Ne krivim je za to, ne osuđujem. Nemojte ni vi. Jeste mi obećala da će zauvek da bude tu, ali razumem je. U teškom je položaju. I dobro je izabrala. Dugo sam joj govorio da mora da počne da gleda malo više sebe, a ne druge. Da sebe stavi na prvo mesto, a druge iza. I izgleda da sam je naučio dobro.

Nisam joj rekao zbogom. Čekaću je. Možda poželi ponovo da me čuje, možda, kad ne bude sa njim više. Rekao sam joj samo "ćao malena". Nisam imao snage za zbogom, ne želim da verujem da je nikad više neću čuti, da nikad više neći videti njene prelepe, nasmešene oči. Njen divan smešak. Predivnu dugu kosu. Nokte po kojima toliko voli da crta...

Čekaću je, koliko god da treba.. A do tada, od nje mi ostaje samo srce u parčićima...